Telo ima više od 200 kostiju, nekoliko biliona mikroba i čak 37 biliona ćelija. Kada nastupi smrt, ono postupno propada, a nekim organima potrebne su godine da potpuno nestanu.
Između drugog i četvrtog dana od smrti mikrobi su već svuda. Oni proizvode otrovne gasove, poput amonijaka i sumporvodonika, koji će se proširiti i dovesti do toga da se telo naduje i zaudara.
Zatim, zbog nedostatka dotoka kiseonika počinju da propadaju oni organi kojima je to najpotrebnije, a jedan od njih je mozak. Ćelije koje ga čine sadržavaju 70 posto vode, a kada ostanu bez kiseonika i počnu da odumiru, otpuštaju je. To je razlog zbog kojega se na dnu leša ubrzo nakon smrti čoveka može pronaći voda. Nekoliko sati otkako je nastupila smrt počinje i proces u crevima.
Naime, kako umirući imunološki sistem više ne može da sadrži gladne mikrobe koji obično pomažu u probavi hrane koju čovek jede, oni – beže. Krenu iz donjeg dela creva kroz tkivo, a kroz nekoliko sati dospevaju do jetre i žučne kese koja sadrži žuto-zelenu žuč koja služi za razgradnju masnoća koje čovek konzumira dok je živ.
Nakon što mikrobi pojedu te organe, ta žuč počinje preplavljivati telo bojeći ga u svoju boju. Nakon 3 do 4 meseca ta žuta boja menja se u smeđe-crnu nijansu jer propadaju krvne sudove, a gvožđe koje je u njima počinje da oksidira.
Otprilike u isto vreme molekularne strukture koje drže ćelije na okup razdvajaju se, pa se tkivo počinje pretvarati u vodenastu kašu.
Kada prođe malo više od godinu dana kisele telesne tečnosti i toksini razgrađuju pamučnu odeću na mrtvom telu, pa će se ona raspasti. Tada nastupa vreme kad više nema nekih dramatičnih promena, ali nakon desetak godina, u okruženju sa dovoljno vlage i niskim delom kiseonika, pokreće se hemijska reakcija koja masnoću na bedrima i pretvara u supstancu nalik na sapun – ta se supstanca naziva mrtvački ili grobni vosak.
S druge strane, ako se telo nalazi u uslovima gde nema puno vlage, može nastupiti mumifikacija – da, čovekovo mrtvo telo može se prirodno pretvoriti u mumiju. Kako svo to vreme kroz tanku kožu na ušima, nosu i kapcima isparava voda, to dovodi do njihova isušivanja i poprimanja crne boje – upravo to je proces mumificiranja.
Otprilike 50 godina nakon smrti tkivo umrle osobe polako nestaje, a ostaje mumificirana koža i tetive. Tokom idućih trideset godina i oni će se raspasti, pa će tako nakon punih 80 u lešu ostati samo kosti. Do 100. godišnjice smrti kolagen u kostima drastično se smanjio, pa tada i one počinju pucati i propadati. Od njih nastane krhka mineralna materija, a u poslednjoj fazi raspadanja pretvore se u prah.
Zanimljiva činjenica jeste da jedan deo tela ostaje večno, a to su zubi – oni se ne mogu raspasti ni propasti, prenosi Business Insider.
Dakle, u lešu uz njih mogu ostati još samo najlonski šavovi odeće koji se takođe ne mogu raspasti i grobni vosak.