“Živim na selu i imamo veliko imanje. Držimo stoku i imamo baštu. Komšije nisu blizu sa nijedne strane imanja, do najbližeg komšije ima oko pola sata hoda. Jednu noć ja izašla napolju da unesem veš sa sušilice i čujem neko plače.
Okrećem se ali ne vidim nikoga. Krenem da hodam u pravcu zvuka i dozovem par puta da vidim ima li koga ali niko ne odgovara.
“Živim na selu i imamo veliko imanje. Držimo stoku i imamo baštu. Komšije nisu blizu sa nijedne strane imanja, do najbližeg komšije ima oko pola sata hoda. Jednu noć ja izašla napolju da unesem veš sa sušilice i čujem neko plače.
Okrećem se ali ne vidim nikoga. Krenem da hodam u pravcu zvuka i dozovem par puta da vidim ima li koga ali niko ne odgovara.
Svaki put identično u istom razmaku. Stanem i okrenem se i krenem hodati kući, tada plač naglo prestaje i nastaje tišina. Trčala sam do kuće tada. Sutradan otišla sam kod komšije da ispričam šta sam čula, onda sam zaznala da u našem imanju leže zakopani leševi, desilo se nekad davno višestruko ubistvo… samo me jeza uhvatila!”