Beogradska novinarka danas je održala lekciju bezobraznom i bahatom čovjeku u supermarketu. “Vrednost situacije” bila je 500 dinara, ali bezobzirnošću ovog kupca dostigla je veću cijenu.
Koliko ljudi mogu da budu osioni, nekulturni i bahati, ali i kako sve može da im se brzo vrati, saznajte iz ove nevjerovatne priče.
Bila sam u brzinskom šopingu, naravno poštujući sve mjere zaštite (maska, rukavice, dezinfekcija ruku…). Uzela sam bademovo mleko i wc papir i dok sam čekala u redu na blagajni, stavljala sam stvari na traku i tipkala po telefonu, ispalo mi je 500 din. Tip ispred mene (malo stariji gospodin) završio je plaćanje i pakovanje svojih stvari u kese i sagnuo se po moju novčanicu. Rekla sam mu hvala i ispružila ruku da mi je doda, poštujući 1.5 m socijalne distance koliko mogu, ali sam čula odgovor: “Ono što je na podu, pripada onome ko to pronađe!” Zatim se okrenuo, uzeo svoje stvari i izašao napolje.
Šokirana i bez rijeci zbunjena sam gledala blagajnicu i ostale ljude koji su mi uzvratili istim zbunjujućim pogledima. Poludjela sam! Ne zbog tih 500 din; da mi je rekao da mu treba, dala bih mu (neću propasti radi toga). Ali da ovako pravu budalu od mene?! Plus, novčanik i kartice sam ostavila u autu i ionako nisam imala čime da platim račun, pa sam ostavila stvari i potrčala za njim na parking u ludoj nadi da ću možda nekako vratiti lovu. Sunce me peklo za vrat a znoj se već cedio oko nosa pa sam brzim pokretom ruke skinula masku s lica. Čula sam komentare iza sebe i odmah sam znala kako su neki ljudi izašli za mnom jer ih je očigledno, zanimalo šta će se dogoditi. Već sam se vidjela kao zvijezda nekog video klipa koji se vrti na tiktoku, fejsu ili se dijeli putem poruka na telefonu.”Šta mi je to trebalo?!” prošlo mi je kroz glavu, al nije više bilo povratka ili odustajanja…
Tip se okrenuo, spazio me ali je samo prezirno gledao kroz mene kao da me nema. Došao je do auta, ostavio svoje dvije kese na asfalt da izvadi ključ i otvori gepek, a ja sam za to vrijeme nonšalantno došetala do njega, uzela njegove kese i rekla mu: “ono što je na podu, pripada onome ko to pronađe!”. Ponosno sam se okrenula i ubrzanim korakom krenula prema svom autu dok su ostali ljudi aplaudirali.
Dok sam utovarala stvari u auto, videla sam da tip svoj bes iskaljuje udaranjem kante za smeće. Ko mu je kriv… Kada su prošli naleti adrenalina, straha i nervoze, upalila sam auto i otišla.
Kod kuće sam raspakovala kese i izvadila na sto: 1 mlijeko, zelene masline, 2 poli salame, posni sir i tri jogurta, 4 kajzerice, tjesteninu, paštetu, maslinovo ulje, nutellu, čips, majonez, banane, paket kobasica, vegetu, konzervu tune sa suncokretovim uljem, bokserice, puter, 2 šećera i 4 piva! Nikad u istoriji mojih posjeta marketima nisam dobila toliko puno za toliko malo. Na kraju mi je bilo drago zbog tih ukradenih 500 din! I sad sedim, tipkam na telefonu, pijem pivo i mislim u sebi: jesam li pravedna ili jednostavno zlobna?
Uglavnom, drago mi je da si ovo pročitao/la do kraja. Naravno da to nije istina, ovo je samo dio inicijative “kako podstaći ljude da više čitaju”. Čitanje budi maštu, širi horizonte, omogućava da putujemo na druga mjesta ucestvujući u raznim pustolovinama dok sedimo u svojoj fotelji i naravno, proširujemo vokabular čime direktno na viši nivo dižemo mogućnost komunikacije s drugima. Ukratko, postajemo elokventniji… I zato: podijeli, kopiraj, zalijepi , izmami osmijeh od drugih i proširi dalje! Ili, pročitaj još barem nešto.
(Kurir.rs)