Volim decu i oduvek sam zamišljao kakav bih otac bio. Marija i ja smo dugo zajedno i posle duge veze odlučili smo da se venčamo. Ona je bila ljubav mog života. Ali nakon prve godine braka nije mogla da zatrudni.
Moja porodica je na svakom viđenju počela da nas pita: „Hajde, šta čekate, vreme vam ističe, kada ćete da nas obradujete unucima?“ Mi bi se samo pogledali. Pitali su nas i drugi, ne samo moji. Ipak neprijatna scena se dogodila kod mojih na nedeljnom ručku, upravo na ovu temu.
To se dogodilo negde u drugoj ili trećoj godini braka, ne sećam se najbolje ili jednostavno ne želim da pamtim. Pozvani smo na ručak kod mojih kada je majka ponovo počela da nas zadirkuje. Ali ovaj put se obratila Mariji: „Snajo, da li planiraš da rodiš ili ne? Reci nam na vreme da znamo na čemu smo, a ne da moj sin gubi dragoceno vreme! “
Marija se sva zacrvenela, mislim da joj je para izlazila iz ušiju, ali se uzdržala i nije ništa odgovorila. Samo je zurila u mene, kao da traži pomoć. Da bih je izvukao iz neprijatne atmosfere, rekao sam: „Mama, ne dosađuj, ostavi je, to je naša stvar“.
A onda je Marija iznenada ustala i rekla da bi da krene jer je jako boli glava. Rekla mi je da ako želim da ostanem da završim ručak, ne moram da idem s njom, pozvaće taksi. I dopustio sam da uzme taksi, jer sam bio ljut na nju zbog takvog postupka. Ne ustaje se usred ručka tek tako.
Od tog trenutka naš odnos se dosta promenio. Više se nije smejala, gledala me čudnim pogledom, a i ja nju. Nekako se nešto prelomilo između nas dvoje. Pokušavali smo ponovo da imamo dete, ali ne kao ranije.
Mislio sam da će mi tražiti razvod, ali nije, samo je ćutala. Onda sam ja odlučio da se razvedem od nje posle četiri godine braka. Zato što nije mogla da mi rodi naslednika.
Moji su vrlo bogati i jednostavno bi bilo od velike važnosti da imam bar jednog sina. A toliko sam želeo da imam decu. U svojoj odluci o razvodu imao sam punu podršku svojih roditelja, posebno majke, čak se radovala. Rekla mi je:
„Ne znam šta si do sada čekao. Misliš li da ćeš zauvek biti mlad, ne, dragi moj, stariš i ti. Sada treba da nađeš drugu ženu, da ti rodi dete. Ali nikad nije kasno “.
Otac je bio ravnodušan, rekao mi je da sam odrasla osoba da sam odlučujem i snosim posledice svih svojih odluka. Da budem iskren, mnogo sam je voleo i nije mi bilo lako, ali uhvatila me neka tvrdoglavost. Drugog rešenja nije bilo.
Kada sam tražio razvod, ona je pristala. Ubrzo nakon što smo se razveli, našla je drugog. Lepa je i privlačna, verujem da joj nije bilo teško. Kasnije sam saznao da se vrlo brzo udala i otišla da živi u inostranstvu. Od tad je nisam video a ni čuo nešto o njoj. Pre dve nedelje sam je sreo u gradu sa suprugom, gurali su dvostruka dečija kolica.
Rodila je blizance. Potrčao sam ulicom da se pozdravimo. Bila je hladna, jedva mi je pružala ruku, bez osmeha. Najgore od svega je što sam se zapanjio kad sam video decu. Kao da sam gledao sebe na fotografijama iz detinjstva kad sam bio mali. Zamolio sam je da me slika sa njima, jer su mi postali veoma dragi. Stalno su mi se smešili.
Odmah mi je prošlo kroz glavu da je možda bila trudna kad smo se razveli. Nisam mogao da verujem da bi nešto tako moglo da mi se desi? Posle 8 godina provedenih zajedno? Sumnja me izjeda. A šta ako su moji?